СВАКО НАМ ПЕТО ДЕТЕ ИМА ВИШАК КИЛОГРАМА Лекари упозоравају да нам се „тиха епидемија” сели међу најмлађе

Гојазност код деце више није изолован проблем, већ све видљивији јавноздравствени тренд.

У Србији око 10,9 одсто деце до пет година има прекомерну тежину, док у узрасту од шест до девет година чак 23 одсто има вишак килограма или гојазност, а скоро седам одсто је гојазно. Ни у старијим узрастима ситуација није боља – код деце од 11 до 15 година 26,4 одсто има вишак килограма или гојазност, а тренд је у порасту, с процењеним годишњим растом од око 5,2 одсто.

Ако се такав раст настави, упозоравају стручњаци, до 2035. више од половине деце могло би имати проблем са телесном тежином. А списак придружених болести је прилично велик: на њему су дијабетес типа 2, висок притисак, неуролошки проблеми, проблеми с тетивама, кичмом и екстремитетима.

Овај тренд није ограничен само на Србију. У Европи око четвртине деце има вишак килограма, а свако десето је гојазно, док је глобално број гојазне деце у последње две деценије утростручен. Данас је, први пут у историји, вишак килограма код деце већи проблем од неухрањености, што представља потпуни преокрет у здравственој слици света.

Када се говори о гојазности код деце, важно је разумети да се она не мери на исти начин као код одраслих. Најчешће се користи индекс телесне масе, односно БМИ, који се добија када се телесна тежина подели квадратом висине. Код одраслих постоје јасне границе – преко 25 је прекомерна тежина, а преко 30 гојазност. Код деце, међутим, БМИ се не тумачи као један број, већ у односу на узраст и пол. Користе се такозвани перцентили, па се гојазност дефинише као вредност изнад 95 перцентила за дати узраст док се прекомерна тежина одређује када пређе 85 до 95 перцентила.

Проблем није само у килограмима, већ у последицама које они носе. Гојазност код деце и младих значајно повећава ризик од инсулинске резистенције, предијабетеса и дијабетеса типа 2, као и од повишеног притиска и поремећаја масти у крви. У српским студијама, метаболички синдром забележен је код више од 30 одсто гојазне деце, а код старијих адолесцената и код више од 40 одсто. Инсулинска резистенција се јавља код чак 30 до 50 одсто деце са тешком гојазношћу.

– Код гојазне деце постоји инсулинска резистенција која је последица неосетљивости периферних ткива на дејство инсулина. Да би се одржала глукозна хомеостаза, ћелије панкреаса као компензаторни механизам повећавају секрецију инсулина што доводи до хроничне хиперинсулинемије. У том покушају да постигне адекватну секрецију инсулин, бета ћелија прогресивно пропада, што се сматра главним узроком настанка типа 2 дијабетеса – упозорила је у докторату др Вера Здравковић.

Иако је дијабетес типа 2 код деце и даље релативно редак, више није болест резервисана за старије. Подаци показују да се већ у узрасту од 15 до 24 године бележе нови случајеви, а код младих који оболе рано, ризик од кардиоваскуларних компликација драматично расте. Код гојазних адолесцената више од половине има бар један додатни фактор ризика за болести срца и крвних судова.

Оземпик деци само изузетно – Иако се лекови попут оземпика све чешће помињу као решење за гојазност, њихова примена код деце и адолесцената строго је ограничена и подлеже јасним медицинским правилима. Смаглутид, у форми лека Wegovy, одобрен је у ЕУ за употребу код младих старијих од 12 година, али искључиво у случајевима изражене гојазности и када постоји озбиљан ризик по здравље. То значи да се не користи као средство за „мршављење“, већ као терапија за болест. У пракси, и у Србији, лекари су веома опрезни и оваква терапија се уводи тек када промене у исхрани, повећање физичке активности и друге мере не дају резултате, а дете већ показује знаке метаболичких поремећаја, попут инсулинске резистенције или предијабетеса. И тада се лек даје искључиво уз надзор специјалисте, најчешће педијатра-ендокринолога, јер циљ није брзо смањење телесне тежине, већ спречавање развоја озбиљних хроничних болести у каснијем животу.

Управо због тога се последњих година мења и приступ лечењу гојазности. Она се све мање посматра као питање воље, а све више као хронично метаболичко обољење. У том контексту, лекови попут семаглутида и тирзепатида, познати под називима Ozempic и Mounjaro, постају веома важна тема савремене медицине. Иако је Ozempic и даље регистрован као лек за дијабетес типа 2, његов активни састојак већ постоји у посебној форми под именом Wegovy, која је у Европској унији одобрена за лечење гојазности.

Слично томе, тирзепатид, који се користи у леку Mounjaro, све више добија примену и у терапији гојазности. Сада ће, захваљујући новим прописима, моћи и да се добија на терет здравственог осигурања, што значи да ће му се цена драстично смањити и постаће доступнији за оне којима је потребан.

Ово „пребацивање фокуса“ са дијабетеса на гојазност има упориште у начину на који ови лекови делују. Они не само да смањују апетит, већ утичу на читав метаболизам, снижавају ниво шећера у крви и побољшавају осетљивост на инсулин. Ефекти су значајни: семаглутид доводи до губитка од 10 до 15 одсто телесне тежине, док тирзепатид може да доведе до смањења и од 15 до 20 одсто.

Ипак, ови лекови нису једноставно решење. Губитак килограма није трајан ако се терапија прекине, а код дела пацијената јављају се нежељени ефекти. Управо зато стручњаци упозоравају да терапија може бити само део ширег приступа, који укључује и превенцију и рано откривање проблема. Све то показује да се борба против гојазности сели на нови ниво. Од проблема који се решавао саветима о исхрани и физичкој активности, она постаје област у којој се укрштају медицина, фармацеутска индустрија и јавне политике. А када се зна да све почиње већ у детињству, јасно је да ће управо ту бити и најважнија битка.

Пише:Ивана Радоичић Извор: Дневник https://www.dnevnik.rs/vesti/drustvo/svako-nam-peto-dete-ima-visak-kilograma-lekari-upozoravaju-da-nam-tiha-epidemija-seli-medju-najmladje-2026-03-29

Фото: Pixabay