ОДРЖАНА РЕДОВНА СКУПШТИНА ДНВ Додељена годишња признања Друштва новинара Војводине

Редовна годишња Скупштина Друштва новинара Војводине одржана је у суботу, 13. јуна о.г., у Новом Саду у Медија-инфо центру – СПЕНС.  У радном делу Скупштине учесници су једногласно усвојили извештај Надзорног одбора, Завршни рачун ДНВ  за 2025, Извештај о раду ДНВ између две Скупштине, Програм рада и финансијски план ДНВ у 2026, као и  у наредном четворогодишњем периоду.

На почетку заседања редовне 3. годишње Скупштине VI сазива Друштва новинара Војводине (ДНВ), гостима и окупљеним члановима се обратила председница ДНВ др Биљана Ратковић Његован. У свом приступном говору она се осврнула на рад ДНВ у протеклој години указујући на отежавајуће околности, углавном финансијске природе, због чега није у потпуности реализован предвиђени план рада и због којих су неке од усвојених обавеза привремено одложене за нека „боља времена“, али и постигнуте резултате који се, пре свега, огледају у објављивању књига, поставкама изложаба, посебно у учешћу на стручним и научним конференцијама у земљи и иностранству, где су наши чланови имали запажене реферате. Такође је истакла да се новинарство суочава са великим изазовима:

– Послови, који су некада били добро плаћени и сигурни, све више се замењују несигурним, са платама толико ниским да су многи приморани да напусте професију. О прекаритету на радном месту (читај: увек си замењив), који утиче на економску нестабилност, социјалну несигурност и општу неизвесност,  затим чудним политичким агендама које стварају веома поларизирајуће јавно мњење или корпоративној похлепи, да и не говорим. Осим тога, концентрација медија угрожава плурализам и демократију, ометајући улогу „чувара капија” коју би медији требало да играју – рекла је др Биљана Ратковић Његован нагласивши како новинари, односно медији треба да служе јавном интересу, а не политичким агендама или корпоративном интересу.

Др Биљана Ратковић Његован је о   деловању професионалних новинарских удружења данас упозорила: „Потребно је поново поставити питања: ко је новинар, која права и обавезе новинари имају и како их новинарска удружења штите, како је структурисана област новинарских удружења, да ли се поштује принцип саморегулације новинарских удружења? Према новијем извештају Европске федерације новинара (ЕФЈ), новинарска удружења широм Европе се суочавају с појавом да млади људи и људи који раде на даљину све чешће избегавају да постану чланови новинарских удружења. Осим тога, пејзаж новинарских удружења постаје све фрагментисанији, с више удружења која су неретко подељена по идеолошким линијама – рекла је др Биљана Ратковић Његован и додала – Европска федерација новинара нас саветује да удружења активна у области економског и професионалног заступања новинара треба да сарађују, ако не у свим аспектима, онда бар тамо где заједничке коалиције помажу у обезбеђивању слободе медија, те да се у оваквим коалицијама успостави и кровна новинарска организација. Таква једна коалиције у Србији је формирана, али не у циљу промовисања слободе медија.”

У свечаном делу Скупштине, поводом обележавања Дана новинара Војводине, када је у Новом Саду, 15. маја 1848,  Константин Богдановић објавио Вестник, први лист на српском језику, заслужним члановима уручене су Годишња признања ДНВ за 2025:

 – Награда Светозар Милетић за животно дело PARACKI LASLU, публицисти и дугогодишњем новинару дневног листа „Magyar szo“ и уреднику портала szenttamas.rs,

 – Награда Димитрије Фрушић РАДЕНКУ ГАЈИЋУ за најзапаженије остварење у целокупном  једногодишњем стваралаштву, за серију написа објављених у монографији гласила „Весник“ поводом 35-тогодишњице реоснивања овдашњег најстаријег грађанског удружења – Новосадског клуба,

  – Споменица Душан Шијачки за примену фотографија у медијима  ГОРАНУ МУЛИЋУ, дугогодишњем фоторепортеру листа „Пољопривредник“,

– Награда Јаша Томић за уређивачки рад МИЛИЈАНИ КОЧИЋ, уредници Јутарњег програма,  Војвођанског и централног Дневника РТВ.

Добитницима заслужене награде су уручили председница ДНВ др Биљана Ратковић Његован и Чедомир Кецо.

ЛАСЛО ПАРАЦКИ рођен је 31. маја 1964. у Србобрану. Основну школу је завршио у родном месту, а затим електротехничку школу „Михајло Пупин“ у Новом Саду. Дипломирао је на Филозофском факултету, на Одсеку за Мађарски језик и књижевност. Од детињства га је привлачио рад на локалном радију. У почетку је на Радио Србобрану  водио дечје емисије, касније омладински програм, а тиме је полако ушао у свет новинарства. Пре одслужења војног рока је примљен у стални радни однос у Радио Србобрану, радећи пуних 27 година на реализацији програма, упоредо на српском и мађарском језику. Кратке вести и информације за штампане медије је почео да пише у другој половини деведесетих година, а од 2008. је стални дописник листа Мађар со. Са лакоћом прихвата све садржаје из свих области друштвеног живота, од политике преко привреде и пољопривреде, до културног живота и спорта. Пише есеје, новеле, критике, али се највише истиче као теренски репортер, јер репортаже, односно извештаје, пише углавном на лицу места. Од 2012. на дневном нивоу уређује локални Србобрански портал – Szenttamas.rs на мађарском језику. Од 2014. ради и као новинар/дописник за „Панон“ РТВ, а пре тога је читаву деценију радио за Радио „Марију“, писао за недељник „Новине новосадске“, као и за римокатолички недељник „Hírvivő“. Као локални историчар, до сада је написао две монографије: „Krstovi крајпуташи у Србобрану“, 2019. и „Догађаји о нама, 2022.године. Добитник је бројних признања, од којих издвајамо: – Захвалницу Општине Србобран (1999), – Захвалницу Спортског Савеза Општине Србобран (2018), – Захвалницу Града Орошхаза (Република Мађарска) за активно учешће у   прекограничној сарадњи, – Награду за Новинара године (Maquar szó, 2022), – Награду за најбољег новинара у области рада у дијаспори, коју му је ове године доделило Удружење мађарских новинара Војводине.

РАДЕНКО ГАЈИЋ, новинар и публициста,  рођен је 17. јануара 1944. у селу Причевић у општини Ваљево.  У Новом Саду живи од 1958. где је три године по доласку завршио Хемијско-технолошку техничку школу. Политичку школу за новинаре САП Војводине завршио је 1988, а са чином  мајора у резерви обављао је дужност  помоћника команданта Бригаде за морал и информисање. Новинарством се почео бавити 1971. и до  одласка у пензију 2005, радио је у АД ,,Данубиусу“ у Новом Саду, на пословима информисања, и уједно био главни и одговорни уредник истоименог листа. Осим тога, уређивао је листове: ,,Млинпек“, АИК „Нови Сад“, ,,Билтен општинске организације Савеза резервних војних старешина општине Подунавље“, а текстове је објављивао у дневним листовима „Дневник“ и ,,Вечерње новости“, недељницима ,,Хлас луду“, ,,Руске слово“,„Долгозок“, „Либертатеа“, затим стручним часописима „Млинпек“, за бизнис и менаџмент „Пословна шанса“ и „Лидер директор”, као и у магазину за културу и уметност „Кровови“,,,Свети Дунав“ издању  заједнице подунавских земаља, за туризам и угоститељство „Кафе Војводина“ и парохијском часопису храма Св. Апостола Павла у Петроварадину. Био је председник и секретар Актива новинара фабричких листова у Новом Саду у више мандата, а од 1990. до 1995. члан Управног одбора Друштва новинара Војводине и делегат војвођанских новинара у Удружењу новинара Србије. Бавећи се дуже од  две деценије историјом културе и живљења у Новом Саду и Војводини, 2010. је постао члан Малог историјског друштва,  а потом и  потпредседник Новосадског клуба (где је 17 година био и генерални секретар). Био је сарадник на стварању „Енциклопедије Новог Сада“, „Свезака за историју Новог Сада“ и главни и одговорни уредник „Весника“ – информативног гласила овдашњег најстаријег грађанског удружења. Активан је у Културно-историјском друштву „Пролеће на ченејским салашима“ од 1994, оглашавајући се са  више прилога у свакој од 25 књига, колико је до сада издато, а у некима је био и члан уредничког колегијума. Стални је и дугогодишњи сарадник Културног центра „Карловачка уметничка радионица“, учествујући у њеним програмима  као што су песничке манифестације, сликарске колоније, промоције, а остварио се и као писац текстова и песама у часопису „Кровови“ и другим посебним издањима. Навешћемо нека од тих издања: – Фотомонографијe „Војводина“; ,,Име и презиме – Нови Сад“; „Дани поља на Римским шанчевима“; „Мапа света – Петроварадинске тврђаве“; ,,Ратни бунар“; „Споменици Петроварадинске тврђаве“; ,,Прве новосадске разгледнице“;,,Спомен кригла у част Васе Пушибрка”;,,Свако друштво својој кафани”;,,Новосадски баштованлук и пијаце; ,,Подунавке и други млинови – Данубиус- Kулпин” Добитник је Југословенске награде за новинаре фабричких листова „Борово“ (1988.), која је 15 година заредом (до распада Југославије) додељивана само по једном новинару из република и покрајина. За књигу „Петроварадинска тврђава – Гибралтар на Дунаву“ 2003. награђен је Повељом Краљевског књижевног клуба „Карађорђевић“. Текстови су му објављени у делима  ,,Ефемерис“ академика Дејана Медаковића, „Рад Музеја Војводине“, Драганe Ћирковић, затим “Преглед историје цистерецитског реда на Петроварадинској тврђави“, Вељкa Милковића, затим ,,Петроварадинска тврђава – космички лавиринт„, Ангелинe Чанковић-Поповић, као и публикације ,,Петроварадинска тврђава-водич“. Објавио је књиге: ,,Петроварадинска тврђава – Гибралтар на Дунаву“, 1994. и друго допуњено издање 2003; ,,Двадесет сусрета“ – монографију производних и спортских такмичења радника млинара, пекара и тестеничара Југославије 1997., и ,,Свет хлеба“, као сопствено издање 2007, а у припреми су и нови наслови: „Стари занати“ и „Хлеб наш насушни“. Друштво новинара Војводине препознало је вишедеценијску посвећеност колеге Раденка Гајића, али и најновији допринос у виду монографије листа Весник Новосадског клуба.

ГОРАН МУЛИЋ, фото-репортер, рођен је 23. фебруара 1959. у Новом Саду, где је завршио основну школу, а потом матурирао на хидро-смеру у Грађевинској школи. На одсеку за мелиоризацију Пољопривредног факултета постаје члан Фото клуба „Агроном“ и приликом „Агрономијада„ излаже своје радове у Пoречу, Струги, Доњем Милановцу, затим током студентских размена у Вроцлаву, као и на Међународној конференцији Института за ратарство и повртарство. Серијал фотографија „Рађање хлеба„ посебно је запажен на изложби BRIDING, а његовим радовима испуњен је Музеј пољопривреде у Кисачу. Од 1987. je у листу „Пољопривредник“ – испрва као фото-репортер, а онда и као уредник фотографије, настављајући да једнако и свакодневно посматра свет села и свега што село и његове житеље описује. Готово искључиво, кроз објектив и зарад гладне потребе да ухвати скоро неухватљиво и укроти неукротиве тренутке који, баш као што изненадно изроне, волшебно нестану, уз чежњиви поглед посматрача који с жалом схвата да се они неће ни вратити ни поновити и да ће избледети у крхком памћењу. Без обзира на то да ли је реч о живом бићу, творевини, крајолику, небу… Промене су сталне и неумољиве у покрету, изразу, светлу, сенци, бујању и одумирању. Горан их је кроз објектив свог фото-апарата хватао и сачувао за вечност и незаборав. Вредно, предано, неуморно и истрајно из дана у дан, годинама и деценијама, све да би им дао вечни лик и потврдио их посредним и непосредним сведоцима. Уверљивије од хиљада речи описа, хвалоспева па и критике. Његове колеге и те како добро знају да то није ни лако ни једноставно. Горан се није штедео, напротив, хиљаде и хиљаде фотографија сведоче о томе на радост, превасходно читалаца ”Пољопривредника” чијим је уско-тематским страницама давао уметнички изглед, излазећи из наметнутог оквира и уверивши тако и оне који су далеко од села и сеоског живота у све његове изазове и аутентичности. Исто тако, страницама дневног листа ”Дневник” давао је својим фотографијама лични печат, оплемењујући текстове тада престижних новина. Баш као што је без даха остављао и посетиоце домаћих и међународних изложаба на којима је излагао: од Омољице, Кисача, Сомбора, Бачког Моноштора, Новог Сада… на којима су овековечени крајолици, људи и обичаји и најудаљенијег села у Србији. И не само села у нашој земљи, већ и забити држава насталих на рушевинама некадашње Југославије. Високо уметнички печат, пре свега документарни, али не само то, поред читалаца и посетилаца изложаба, препознали су и стручни жирији, награђујући га највишим признањима: Награда ”Задружног савеза Војводине” за најбољег аграрног новинара 2016, у више наврата престижно ”Пауново перо” (бронзано, сребрно, златно и ”гран при”) које тек донекле сведоче о његовом стваралачком опусу –  трајни су доказ његовог несвакидашњег уметничког дара.

МИЛИЈАНА КОЧИЋ (девојачко Јефтенић) рођена је 1980. у Зрењанину. Основну школу завршила је у Клеку, након чега је похађала Друштвено-језички смер зрењанинске Гимназије и Филозофски факултет у Новом Саду. Дипломирала  је 2008. на Одсеку за српски језик и књижевност, стекавши звање дипломираног професора. У свет медија ушла је још за време студија, најпре волонтирајући у студентским организацијама и радећи на медијској промоцији њихових активности и пројеката. Потом је уређивала и лекторисала инклузивни часопис “Тренутак” који је под окриљем Универзитета излазио једном месечно. У то време је снимала и аудио-уџбенике за слепе и слабовиде студенте, а потом, у оквиру Универзитета, основала и годинама водила први студио за снимање тог типа литературе, организујући аудиције за нове спикере. То вишегодишње спикерско искуство, испоставило се, било је пресудно за ангажман на Радио Новом Саду. У Радио-телевизију Војводине примљена је преко бироа као приправник 2009. и  испрва је обављала новинарске и репортерске задатке, да би, по истеку приправничког стажа, почела да ради и послове уредника. Три године касније, постала је уредник “Новости”, централне информативне емисије Радио Новог Сада, радећи паралелно и тематске рубрике које су обухватале све сфере живота: од личних исповести недовољно видљивих појединаца, преко хуманитарних акција организација, питања очувања менталног здравља и животне средине – па до системских недостатака у нашем друштву и анализе законских решења у разним областима. Тај период обележили су интервјуи са стотинама стручњака, доносиоца одлука и јавних личности, али и анонимних људи чије је животно искуство служило као позитиван или негативан пример друштвеној заједници. У Радио Новом Саду провела је 16 година,  уређујући вести, „Вести дана“, „Војвођанску панораму“ и друге информативне емисије и рубрике, обављајући уз то репортерске задатке и пратећи свакодневне прилике у друштву – од дугих шалтерских редова преко оронулих болница до полумрачних судница. Била је сведок бројних друштвених и политичких догађаја, ванредних ситуација и изборних активности. Уређивала је и водила емисије “Наши у свету”, “Четврто доба”, “Под стакленим звоном”, као и недељну рубрику о социјалним темама “Сектор плус”. Похађала је на десетине стручних семинара који су јој обогатили новинарско искуство – од извештавања о маргинализованим појединцима до  истраживачког новинарства, где је, захваљујући Европској радиодифузној унији, била у прилици да започне сопствени пројекат. Крајем 2024. године прешла је из радија у Информативни програм Телевизије Војводине, радећи углавном на уређивању вести и „Јутарњег дневника“, а повремено и „Страначке хронике“, за коју је годинама била задужена и у претходном медију. У тешким друштвено-политичким околностима, које су се поклопиле с њеним преласком из радија у телевизију, настојала је да свака информативна емисија коју уређује остане реална, свеобухватна и непристрасна слика стварности коју живимо. Током 2025. постепено постаје уредник свих „Дневника“ РТВ-а, почев од „Јутарњег“, преко „Дневника у подне“, до централног  у 17 часова, који преноси РТС, као и вечерњег, тзв. „Војвођанског дневника“. Према подацима агенције „Нилсен“ од 2. априла ове године, њен „Дневник“ у пет пратило је чак 45 хиљада гледалаца само у Војводини, што је, по шеру те централно-информативне емисије, овогодишњи рекорд покрајинског јавног медијског сервиса. Као предавач, учествовала је на више међународних конференција, аутор је (или коаутор) седам стручних радова: о положају и будућности локалних и регионалних медија, мањинским језицима у медијима, перцепцији јавног мњења о особама с инвалидитетом, примени вештачке интелигенције у медијима, као и о повезаности наше професије с другим областима, попут туризма и културног наслеђа. Њени стручни радови заступљени су у пет зборника. Члан је Друштва новинара Војводине од 2011, а у два мандата била је и члан Управног одбора. У протеклих 15 година учествовала је у бројним пројектима и водила више скупова и манифестација ДНВ-а. Од оснивања интернет-портала “Војвођански новинар” 2018. године, била је део редакције нашег гласила, радећи као новинар и лектор, а реализовала је и пројекат “Слушам да бих видео”, који је омогућио доступност вести и колумни портала слепим и слабовидим особама.

Друштво новинара Војводине, као суорганизатори, припремају нову међународну конференцију под, рекло би се, обавезујућим насловом Српски језик и српско писмо у медијском простору, која ће се одржати у Трнави, Република Словачка, од 11. до 13. септембра 2026. године.

Цео говор председнице ДНВ можете погледати ОВДЕ: https://vojvodjanskinovinar.rs/%d0%b2%d0%b5%d1%81%d1%82%d0%b8/%d0%b4%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%b5%d0%b4%d0%bd%d0%b8-%d0%bf%d1%80%d0%b5%d0%b4-%d0%bd%d0%be%d0%b2%d0%be%d0%b2%d1%80%d0%b5%d0%bc%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d0%bc-%d0%b8%d0%b7%d0%b0%d0%b7%d0%be%d0%b2%d0%b8%d0%bc/