Наточите пиво и прочитајте “Приче о пиву” – Интервју Божидар Дринић

Поводом четири деценије манифестације “Дани пива” у Зрењанину, светлост дана угледала је књига “Приче о пиву”, новинара и публицисте Божидара Дринића

Како су настале приче о пиву?

Приче о пиву настале су као приче о точеном хлебу. Управо на тај начин сам хтео и да насловим књигу. Приче о пиву су настале поводом јубилеја 40 година “Дана пива” у Зрењанину. Од 1986. године, када смо осмислили “Дане пива” у Зрењанину, ја бих рекао иницирали Мирослав Миша Пушић, из Телевизије Нови Сад, Никола Кнежевић, директор Хотела “Војводина”, и ја, који сам био новинар Радио Зрењанина. Почели смо у Хотелу “Војводина” једну причу о томе да би пиво могло да се пије што дуже током лета, јер смо првог маја, једноставно, замислили да би могли да у Зрењанину направимо једно велико такмичење које би се тицало пива, а имало већу потрошњу пива у самом хотелу.

“једно пиво је боље од ниједног, два пива су бољa од једног, али четири пива нису двоструко боља од два.” Значи, требало би имати меру.

Наравно, директор хотела је то одмах прихватио, Миша Пушић је направио критеријуме, тако да не пијемо пиво као Београђани, онда су у то време пили пиво на метар, ко попије дуже, тај је победник, али ми смо желели да из те кригле, из које смо тада пили пиво, направимо такмичење – ко брже попије ту криглу, тај је победник. Наравно, нико није размишљао о томе да ће то постати привредно-туристичка манифестација Зрењанина, која ће окупити оно што она данас окупља, а управо су „Дани пива” израсли у манифестацију која се у Србији сврстала у пет најбољих и највећих од 4.600 манифестација које уопште постоје у нашој земљи. Од тог броја највише манифестација је у Војводини, више од 2.400, у Београду је негде око 700.

И шта смо ми годинама желели од дана пива? Желели смо да „Дани пива” репрезентују Банат. Наш менталитет, нашу традицију, наш наум. Мислим да је манифестација „Дани пива” у томе заиста и успела. Наравно, требало је се све то некако и забележити. И у писаној форми и видео-снимцима, друштвеним мрежама… Пошто сам новинар, новинар штампе, мени је било важно да то, ипак, остане забележено на папиру. И из тог разлога је изашла и ова књига која је пресек онога што се догађало у протеклих 40 година. А Зрењанин и пиво не могу једно без другог.

Управо је то моје следеће питање. Из којих све сегмената се књига сaстоји? Наведите неке од занимљивих прича које су похрањене у овој књизи.

Пре свега, хтео сам да кренем, као што би песник рекао, све бежећи од почетка стигли смо до самог краја, као што субота бежи од петка или јун од маја. Прво питање, шта је то пиво? Шта је у суштини пиво? Хајде кренемо од тог питања, па онда, кад је пиво почело да се производи? Да одговоримо на оних пет новинарских питања. Тако сам, наравно, дошао и до приче да су жене, једноставно, смислиле и измислиле пиво у време Египатске царице Исис, 7.000 година пре нове ере. Па све до, рецимо, данашњих дана и производње крафт пива.

Ми пијемо пиво у великим количинама и данас, јер немамо исправну воду за пиће. Зрењанин дневно данас потроши 20 хиљада евра за флаширану воду. То је фрапантних 900 милиона динара током године. Значи, готово смо дошли до милијарде, не рачунајући што нам Водовод ревносно издаје рачуне за воду коју ми не пијемо, а они наплаћују.

Наравно, да сам све ово подхранио и обиљем статистичких података о пиву. Наравно, о пиву и код нас, у Банату, у Војводини, на Балкану, пиву у свету, ко то највише пије пива, ко то највише производи пива, шта је све потребно да би пиво, као пиће, да ли алкохолно или безалкохолно, било добро, шта све треба да се уради, колико сегмената у производњи тог пива треба објединити, да би једна кригла са златном пеном успела и да би се тражило још. Наравно, сама прича о пиву почиње оним аксиомом, “једно пиво је боље од ниједног, два пива су боља од једног, али четири пива нису двоструко боља од два.” Значи, требало би имати меру.

Сведок сте развоја, трансформације, нестајања нечег старог, ступање на сцену нечег новог. Проведите нас и дајте своје мишљење, од првих пивара, потом великих индустријских социјалистичких пивара до данашњег дана, када све више имамо малих занатских крафт пивара. Шта је било добро, шта је било лоше и шта ваља унапредити? 

Зрењанин је пиво добио 1745. године. Предузетник из Чешке Себастијан Крацајзен, направио је прво пиво. Немци, које је Марија Терезија овде слала, као људе који треба да населе Банат, нису могли да пију ову воду. Зрењанин је, као и данас, увек имао лошу воду. И због те лоше воде, ни Италијани тада, ни Каталонци, ни Шпанци, који су досељани 1740. године, па 1745. године, нису могли овде да опстану ни две, три године, обољевали су и многи су се враћали назад.

Себастијан Крацајзен је дошао овде, да уместо те лоше воде понуди нешто друго. Оно што су Немци знали. Само у Бечкереку тих година било је 90 Немаца, у 10 кућа, и он им је понудио пиво.

Али пиво су почели да пију и Бечкерећани, Срби, пре свега, који су били и остали на овим просторима. И пиво је ушло, да тако кажем, у Зрењанинце. Толико брзо и толико много да је Себастијан Крацајзен, који је направио пивару у Зрењању, успео већ после 20 година да новцима који је стекао овде, продајом пива, купи прву пивару која је изникла на подручју Војводине, Панчевачку, 1722. године, али исто тако имао је пара да купи и пивару која је била у Земуну.

Жене су некада пиво правиле од исечених комада јечменог хлеба, потом је оно кувано, па је долазило до врења. Жене су га стављале у друге котлове и у ту масу додавале и одређене количине урме, цимета и ловоровог листа. Правиле су укус, какве оне мисле да треба да буде. Управо данас, то раде ови људи који отварају мале занатске пиваре.

Када је реч о пиву и о Зрењанину, морамо да кажемо и то да је Зрењанин осамдесетих година прошлог века производио 405.000 хектолитара пива. То је био десети део укупне југословенске производње пива. Данас, наравно, немамо ни једну литру пива, ако не рачунамо ове мале и ситне занатске пиваре. Зрењанинци су се сврстали међу оне познаваоце и љубитеље пива, и оне поштоваоце пива, тако да једноставно не могу без њега, а управо не могу и без “Дана пива”, јер на тој манифестацији показују сву ону љубав, чежњу и оне путешествије, да тако кажем, које смо имали са пивом.

Јер, кад је 1745. године, прва индустрија овде у Зрењанину почела да ради, то је била пивара. Зрењанин је од тада почео да расте и да напредује. Када је 1807. године, 30. августа, а била је недеља, пивара изгорела у потпуности, изгорео је и Зрењанин. Девет од десет кућа тада је изгорело.

Зрењанинци су тада, наравно, прво  направили своје куће, али потом и пивару. Да наставе причу, да наставе своје дружење са нераздвојним пријатељем. Зато је Зрењанин неодвојиво везан за ово пиће.

Више пута сам од вас чуо да будућност припада малим занатским крафт пиварама. Зашто сте тог мишљења? 

Десет највећих индустријских произвођача пива на свету су, да тако кажем, у заостатку. Индустријско пиво не наилази више на ону потрошњу како би индустријалци то желели.

Али можда је то питање и за саме љубитеље пива, односно потрошаче. Да ли желе са пивом нешто више, нешто ново и нешто боље. У индустријској производњи не може много да се мења квалитет пива. Сличан је, исти, егалиран.

Пиво је умење. Да би се направило пиво, ту треба знање, ту треба умење. Око пива мора да се потроши време, да би оно имало укус какав кувар пива хоће и какав укус хоће потрошач. То данас не може да се уради у индустријским великим системима.

Код нас су, нажалост, остале само три велике пиваре. Апатинска пивара, пивара у Челареву и у Зајечару, и свако пиво је готово исто. Али, када је реч о овим малим пивима, занатским или крафт пиварама, онда је ту већ прича о 150 различитих врста пива. Јер, морамо се сетити, за пиво је потребна вода, пивски квасац, хмељ и јечам.

Јесте да је у Србији удео занатског пива само 2% у укупној количини произведеног пива. Чињеница је да је у Европи, рецимо у Холандији, у Амстердаму, 700 пивара основано за последњих 15 година. Шта то може да значи? То може да значи и просперитет и развој села, ако говоримо о пољопривреди у Војводини.

Да, свако село може да има своју малу пивару. Јер, погледајте, ми имамо 90.000 хектара под јечмом у Војводини. Ми ту производимо негде око 400.000 тона јечма. Некада смо имали 1.500 хектара у Војводини под хмељом. Данас га готово нема или је пала на статистичку грешку. Од 2 милиона хектара на само 10 хектара земљишта у овој нашој Војводини ми имамо хмеља.

Одакле добијамо хмељ? Добијамо, наравно, из Чешке или из Словеније. Управо је то урадио, када је био власник зрењанинске пиваре и Лазар Дунђерски. Он је крајем предпрошлог века, 1890. године, преусмерио куповину хмеља из Чешке у Словенију. Јер је било ближе, јер је било јефтиније, јер је било квалитетније. Ми данас свега тога немамо.

Мучимо се како да направимо ново пиво, које ће, једноставно, увек бити исто, али увек бити и ново. Јесте да је скупље, али је важан угођај.

Божидар Дринић, новинар и публициста

Учествовао у оснивању  Радио Зрењанина, који је отворен 01.02.1979 године. Од 1996. године радио у дневним новинама „Борба“ у којој је основао специјални додатак, двонедељник „АГРАР“ (На 16 страна формата „Новости“). Са Задружним савезом Војводине покренуо 2005. године Магазин земљорадничког задругарства и добрих домаћина „Аграр“. Тај двомесечни часопис излазио је све до одласка Божидара Дринића у пензију, односно до 2018. године. Од осталих активности ваља подсетити да је био иницијатор и један од оснивача манифестације “Дани пива” заједно са Мирославом Пушићем, у то време, 1986. године новинаром Телевизије Нови Сад и Николом Кнежевићем, директором Хотела “Војводина”. Оснивач је и реализатор “Банатске свадбе” 1991. године, као део пратећег програма “Дана пива”. Она је годину дана касније од Туристичког савеза Југославије проглашена за најбољу нову манифестацију Србије и Црне Горе. Издавач је неколико књига:  “Водич кроз Зрењанин”, “Водич кроз Кикинду”, “Водич кроз Ковачицу” и “Водич кроз Стару Пазову”. У последње време пажњу јавности заокупио је покретањем часописа “Задужбинар”.

Извор: АгроСервис плус Фото: АгроСервис плус/Pixabay