МИЛАН ГУРОВИЋ – РАД СА ДЕЦОМ ЈЕ УЛАГАЊЕ У БУДУЋНОСТ

Мало је врхунских кошаркаша који су после завршене играчке каријере остали да раде са децом. Један од њих је Милан Гуровић, европски и светски шампион и први капитен репрезентације Србије.

Рођени Новосађанин, дете Детелинаре, прве кошаркашке кораке направио је на баскету у Машинској школи. Почетак организованог тренинга био је у кадетској екипи НАП из Новог Сада, где је брзо напредовао, са тежњом да постане прволигашки играч НАП-а. У кадетској конкуренцији осваја своју прву медаљу на првенству Војводине 1991. године, а са 16 година дебитује за прву екипу и скреће пажњу на себе. Уследио је позив из Грчке на пробни тренинг, баш у време када у нашој бившој држави започиње грађански рат.

Родитељи, отац Божидар, родом из Требиња и мајка Мара из Младенова, одобрили су одлазак у Атину,  у екипу Перистери. Без знања грчког језика и тек понешто енглеског, на почетку је било тешко, али воља за успехом била је јача. Околности мењају личност сваког од нас, али јачају карактер. Пробу је успешно прошао и добио зелено светло да остане. За кратко време савладао је грчки језик, тако да је и комуникација у тиму постала боља. Тренер Перистерија Костас Политис, бивши  тренер репрезентације Грчке, са којом је био првак Европе 1987. године, поклања му пуну пажњу, баш као и Зоран Триван док је био у кадетској и јуниорској екипи НАП-а. Доласком Драгана Шакоте у екипу, на место главног тренера, Гуровић добија своје право место у тиму, а и већу минутажу. Управо тај период јача му самопоуздање, а његов просек постигнутих поена се повећава, као и жеља да заигра за репрезентацију Југославије. Већ тада се у њему пробудила амбиција да постане тренер и да ради са младима. Записује тренинге, води спортски дневник, анализира утакмице, играче…, живи за кошарку.

Страст и љубав према тренингу остала је до данас.

И као по обичају, после напорног труда и рада следи награда. Потписује за Барселону 1998. године као најплаћенији играч у Европи. Са Барселоном постаје првак Шпаније и МВП финалне серије. Стиже позив за репрезентацију Југославије, а срећи нема краја. Осваја своју прву медаљу (бронзану) са репрезентацијом 1999., а већ после две-три године постаје европски (2001.) и светски (2002.) шампион.

Године пролазе, утакмице се нижу, титуле освајају, а Србија је обновила своју државност. Као доказани и признати врхунски играч постаје први капитен репрезентације Србије. Велика част за све што је урадио.

Баш у том тренутку код њега се буди жеља, да формализује своје богато играчко искуство и уписује вишу кошаркашку школу. Радећи са доста врхунских тренера видео је да је једно доћи на тренинг и одрадити га, а друго припремити тај тренинг за тим. За сваког играча битан је  партикуларни приступ, а за планирање тренажног процеса, методике рада и тактичке припреме потребно је велико теоретско знање. После дипломирања и завршетка играчке каријере тражио је своје место као тренер сениора или млађих категорија. После неколико година рада и размишљања шта даље, одлука је донета, а циљ постављен. Рад са децом и стварање нових играча постала је његова преокупација и будућност. Саградио је савремени и функционални тренажни центар у Сурчину и основао кошаркашки клуб Реал из Београда. У току зимског и летњег распуста Милан Гуровић организује камп за шутере, где ради демонстрацију и корекцију шута, јер циљ кошаркашке игре је постићи погодак и надиграти противника. Србија је била препознатљива по добрим шутерима, а биће их још више. Све утакмице својих селекција Милан прати, даје коментаре и са страшћу бодри. Стварање и обука играча је циљ, јер рад са децом је улагање у будућност.

Аутор и фото: Зоран Триван

Зоран Триван – ФИБА кошаркашки тренер – У току 40 година тренерског рада радио је у 16 клубова и шест иностраних држава (Црна Гора, БИХ, Израел, Либија, Мароко и Пољска), са свим ранговима и нивоима такмичења. У летњем периоду ради на престижним кошаркашким камповима у Србији и иностранству као стручни руководилац. У Пекингу је 2000. одржао кошаркашку клинику за тренере, у организацији Кинеске кошаркашке федерације.(Фото: Огњен Адамовски)